Brod tone – napustimo ga!

Kriza je prestala da bude samo medijska pojava. Ona ne divlja samo u dalekim zemljama. Nije više nešto apstraktno. Kriza je stigla i u naše dvorište i sada je svi osećamo na svojoj koži. Džaba Obamin harizmatični osmeh, džaba svi sastanci na vrhu G20, džaba predložene i primenjene regulacije i državne protumere. Kriza je zahvatila sve grane privrede. Ljudima se ili skraćuje radno vreme ili skroz gube posao. Stopa nezaposlenosti raste, a takozvani životni standard opada.

Koliko je cela ta celina apsurdna posebno se dobro vidi na različitim efektima krize. U SAD nasilno iseljavaju ljude iz kuća da bi one naposletku zvrjale prazne, dok beskućnici moraju da žive po šatorima. Znači odjednom imamo nestašicu mesta za stanovanje u zemlji prepunoj praznih kuća. U Švajcarskoj lanci samousluga bacaju hranu u đubre, a sa druge strane sve više ljudi je primorano da kupuje u prodavnicama za siromašne. U Nemačkoj ti država nudi novac ukoliko odvezeš svoj auto u staro gvožđe. Zamisao je da si potom sa njime kupiš nov auto što bi trebalo da podstrekne autoindustriju. Što li ne dele bejzbol palice da si rasturiš i taj novi auto kako bi moglo još više da se proizvodi? Evo još jednog predloga: neka država zakopa ćupove pune para u šumi, a ko ih nađe – njegovi su. Drugim rečima, ovaj sistem je zapao u krizu uprkos tome što ljudskih potreba ima kao i sredstava da se one namire. Ta sredstva se veštački uništavaju u pokušaju da se kriza obuzda, a mi smo opet ti koji će da izvise.

Svo to ludilo je navodno prouzrokovala gramzivost pojedinih špekulanata. No nedajmo se prevariti: kapitalizam je jedan takav društveni poredak koji je po svojoj prirodi krizan. Neka varijanta kapitalizma bez krize niti će niti može postojati. Od samog svog početka kapitalistički sistem pratile su krize. Prva je nastupila tokom 1870-ih; posle je usledila kriza iz 1929. prouzrokovavši Veliku depresiju koja se prevazišla tek posle stravičnog rata (Drugog svetskog rata) i putem obimnih intervencija države u privredi. Tek su ratna razaranja i državna ulaganja otvorile mogućnost za zlatne godine ekonomskog buma. Sve više radnica i radnika je međutim pokazivalo nezadovoljstvo prema svojim radnim zadacima: uvođenjem novih radnih tokova rad je postajao sve jednoličniji i intenzivniji. Društvo blagostanja, u koje se kunulo, plaćalo se ispraznim rmbačenjem. Država se sa jedne strane borila protiv zahteva radnika katkad i silom, a sa druge strane su je te borbe primoravale da nadolazeću ekonomsku krizu ublaži socijalnom politikom koja se pak pokrivala kreditom. I to ne kreditom na ime pojedinca već na ime celih nacionalnih ekonomija. Pitanje ko će da plati ceh bilo je odloženo do daljnjeg.

Bilo zbog ekonomskog razvoja ili kao odgovor na radničke borbe, proces proizvodnje podlegao je restrukturiranjima usled čega je udeo živog rada bivao sve manji i manji. Mada je to dovelo do povećanja proizvodnje, profitna stopa je ipak opadala. Vlasnici kapitala su zato pokušali da oplode svoj kapital na finansijskom tržištu gde se očekivao veći dobitak. Tako nešto možda može da upali u slučaju pojedinih investitora i to samo privremeno, ali na duge staze ne pije vodu čega smo i danas svedoci. Kapital se investirao sa nadom da će u nekom momentu u budućnosti da stvori višak vrednosti. Špekulacijom se nije više bavila samo država već su se i pojedinci uključili u kolo, a na kraju je sve otišlo dođavola. Novi proizvodni ciklus koji bi bio u stanju da realizuje prekopotreban višak vrednosti nije se pokrenuo; mehur je prsnuo. Prestala su se prihvatati obećanja za budućnost, krediti se više ne daju, dolazi do zastoja ekonomskog toka. Nije stoga gramzivost gurnula sistem u krizu, već je to zasluga špekulacija sa budućnošću koja su svojstvena kapitalizmu i bez kojih kapitalistička proizvodnja ne bi mogla da funkcioniše.

U mnogim delovima sveta došlo je do revolta usmerenih protiv posledica krize. Primera ima na pretek: u Francuskoj se šefovi uzimaju za taoce, a nedavno su razjarene radnice i radnici demolirali državne kancelarije. U Grčkoj je došlo do uličnih borbi sa policijom koje su trajale danima, a učesnici potiču iz različitih delova društva. Nije redak slučaj da se preduzeća pred stečajem jednostavno okupiraju. To se desilo na primer u Severnoj Irskoj u blizini Belfasta, gde su radnice i radnici upali u Visteonovu fabriku ili u Čikagu, SAD, gde je okupirana fabrika od „Republic Windows and Doors“. Ista sudbina zadesila je INNSE-ov pogon u blizini Milana. Protesti se doista razlikuju po kvalitetu i obimu od onih iz zadnjih godina.

Za sada je većinom reč o defenzivi, o borbama protiv otpuštanja ili barem za bolju otpremninu. Ali zašto pobogu da molimo i prosimo, kada ni gazda, ni država ni nekakva nebulozna nevidljiva ruka nisu ti koji proizvode. Mi, radnice i radnici, proizvodimo i to sasvim dovoljno. Kada je kapital primoran da uništava proizvode iako su ljudima još uvek potrebni, kada ljudi moraju da žive u šatorima dok su kuće prazne, tada sve biva jasno: kapitalizam nam nije u koristi, već je protiv nas. Krajnje je vreme da se ekonomska kriza pretvori u krizu klasnog društva. Umesto da se povijamo pod krizom, bolje bi nam bilo da ne dozvolimo da se ona lomi na našim leđima. Baš zbog toga moramo nastaviti sa borbom. Svaka dobijena bitka radnica i radnika neće samo produbiti krizu. U borbama takođe leži potencijal da se samospoznamo, da uvidimo nove mogućnosti i da uspostavimo drugačije međuljudske odnose. Sve one u kojima je čovek napušteno, podjarmljeno i prezreno biće treba ukinuti.

Često se prigovara da je društvo u kojem se proizvodi radi ljudskih potreba – što će reći asocijacija slobodnih i jednakih, u kojem svako ima sve što mu treba, a koje ne funkcioniše na osnovama kapitalističke logike – da je jedno takvo društvo lepo zamišljeno, ali da zbog ljudske prirode ne može da radi u praksi. Takva jedna izjava usred današnjih zbivanja zvuči još samo kao loša šala. Kao kada ne bismo hteli da napustimo brod koji tone, jer bismo se, eto, mogli posvađati ko će da dobije najlepše mesto na plaži na spasonosnom pustom ostrvu. Brod tone – napustimo ga.

Za beskalsno društvo bez države!

Grupa „Eiszeit“, maj 2009.